Statua Hajdara Alijeva, bivšeg azerbejdžanskog predsednika, predstavlja jedan od najkontroverznijih primera savremene memorijalne politike u javnom prostoru Srbije. U rekonstruisanom parku Tašmajdan flankirano su postavljene dve statue: azerbejdžanskom predsedniku Hajdaru Alijevu i srpskom piscu Miloradu Paviću. Svečanosti otkrivanja spomenika 8. juna 2011.godine prisustvovali su predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev, sin Hajdara Alijeva, predsednik Republike Srbije Boris Tadić i gradonačelnik Beograda Dragan Đilas. Oba spomenika su delo vajara iz Bakua Natiga Alijeva i izrađena su u Azerbejdžanu.
Spomenik je postavljen u periodu vlasti Demokratske stranke, što može da iznenađuje imajući u vidu deklarisane političke vrednosti, koje su tradicionalno vezuju za demokratske principe i kritički odnos prema autoritarnim režimima.
Postavljanje spomenika prvom predsedniku nezavisnog Azerbejdžana, Hajdaru Alijevu, praksa je koja se primenjuje u svim parkovima koje je finansirala azerbejdžanska vlada. Na prvi pogled, spomenik se može tumačiti kao simbol prijateljskih odnosa između Srbije i Azerbejdžana. Donacija od dva miliona evra za rekonstrukciju parka, kao i prisustvo visokih zvaničnika na svečanom otkrivanju, jasno ukazuju na političku dimenziju ovog čina.
Međutim, upravo ta dimenzija dovodi u pitanje autentičnost i opravdanost podizanja spomenika ličnosti koja nema neposrednu istorijsku ili kulturnu vezu sa Beogradom. Dodatni problem predstavlja karakter samog Alijevljevog političkog nasleđa. Kao dugogodišnji lider Azerbejdžana, njegova vladavina često se povezuje sa autoritarnim praksama, što njegovu komemoraciju u javnom prostoru druge države čini još složenijom. Time spomenik izlazi iz okvira neutralnog obeležavanja istorije i ulazi u sferu političkog legitimisanja. Njegov uspon kulminirao je 1967. godine imenovanjem za šefa KGB-a Azerbejdžana, čime je postao prvi Azer na toj poziciji. Ovaj put od bezbednosnog kadra do vrha političke moći ukazuje na tipičan model sovjetske elite, u kojem su lojalnost, obaveštajni rad i partijska pripadnost bili ključni za političku afirmaciju.
Istovremeno otkrivanje spomenika Miloradu Paviću može se posmatrati kao pokušaj da se ova odluka simbolički „uravnoteži“. Obrazloženje koje povezuje Pavića sa hazarskim nasleđem deluje nategnuto, a ne kao stvarni kulturni razlog. Širi kontekst dodatno komplikuje razumevanje ovog spomenika. Praksa Azerbejdžana da finansira parkove i istovremeno postavlja spomenike Hajdaru Alijevu u različitim gradovima Evrope ukazuje na strategiju tzv. „meke moći“, u kojoj se kulturni i urbani projekti koriste kao sredstvo političkog uticaja. Time javni prostor postaje mesto pregovaranja između lokalnih potreba i međunarodnih interesa.
Zbog svega navedenog, on pre svega predstavlja primer manipulacije urbanim prostorom u kojem se prepliću politički odnosi i kolektivno pamćenje pod uticajem savremenih geopolitičkih i ekonomskih procesa.
