COCA COLA SOCIJALIZAM

Iz Drugog svetskog rata Jugoslavija je izašla s novim uređenjem. Monarhija je ukinuta, a Beograd je postao prestonica države koja je  nekoliko puta menjala  ime : Demokratska Federativna Jugoslavija (DFJ, 1945), Federativna Narodna Republika Jugoslavija (FNRJ, 1945-1963) i Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ, 1963-1992).

Beograd je oslobođen 20. oktobra 1944. i postao je prestonica države  sa novim političkim uređenjem. U  Beogradu je,  sa završetkom rata ostalo samo 270.000 stanovnika.   Ubrzo je došlo do velikog talasa naseljavanja, pa je Beograd postao doseljenički grad, čije su stanovništvo u proseku činile trećina rođenih Beograđana i dve trećine doseljenika iz svih delova Jugoslavije.

Revolucionarna vlast je načinila raskid sa starim vrednostima građanskog društva, formiranjem novog političkog poretka u duhu komunističkog učenja. Ideologija je uticala na sve oblasti života, pa su Beograđani bili pod punom kontrolom Partije i države. Obeležja monarhije su se uklanjala, a privatna svojina je konfiskovana i postajala državna.

Pozorišni trg postao je Trg republike, na mestu srušenog Mosta kralja Aleksandra podignut je Most bratstva i jedinstva (današnji Brankov most), bivši Dvorski park postao je Pionirski park, ulice nazivane po članovima monarhije dobile su najčešće imena narodnih heroja, a nekadašnju krunu zamenila je petokraka.

Vreme neposredno po završetku rata obeležilo je veliko siromaštvo, ali je ubrzo, posle raskida političkih veza sa SSSR-om i sa otvaranjem zemlje prema Zapadu, došlo do velikog privrednog uspona.  Iako je grad dočekao kraj rata s više od 50 odsto uništenih ili oštećenih industrijskih postrojenja, počela je izgradnja fabrika i gradske infrastrukture.  Počela je izgradnja Novog Beograda, kao i velikuh infrastrukturnih projekata.  U posleratnom periodu u Beogradu je do 80ih godina izgrađeno preko 176.000 stanova sa gotovo 10 miliona kvadratnih metara.

Društveno politički život odvijao se u tzv. mesnim zajednicama, koje su definisane  kao samoupravne zajednice građana. Tu su, po socijalističkoj teoriji,  građani neposredno mogli da ostvaruju  samoupravljanje kroz različite delatnosti: poslovne, političke, društvene, zanatske, ugostiteljske, komercijalne, umetničke. Po tadašnjem zakonu, MZ nisu državni organi, već funkcionišu po principu samoorganizovanja, same donose statut i brinu o potrebama  lokalnog stanovništva. U Beogradu je poseban podstrek građenju mesnih zajednica kao blokovskih zgrada sa različitim funkcijama, počeo 1975 godine kada je odlukom Skupštine grada odlučeno da se širom Beograda izgrade centri mesnih zajednica. U tom trenutku Beograd je imao već brojen mesne zajednice, ali novoizgrađeni delovi grada bili su bez lokalnih organa. Do 1980. izgrađeno 37 centara za mesne zajednice.

INDUSTRIJA

U Zemunu su se razvijale elektronska i farmaceutska industrija i fabrika autobusa Ikarus, na Novom Beogradu industrija mašina i traktora IMT, u Rakovici industrija traktora i motornih vozila, kao i elektroindustrija, u Železniku industrija mašina i metalnih konstrukcija, u Pančevu hemijska industrija, Brodogradilište Tito na Novom Beogradu postalo je najveće i najmodernije jugoslovensko brodogradilište.  Glavni proizvođač prehrambenih proizvoda bio je PKB (Poljoprivredni kombinat Beograd).

Posle  konfiskacije imovine predratnih vlasnika robnih kuća, osnovana su socijalistička trgovinska preduzeća – Narodni magazini – koji su uglavnom bili loše snabdeveni. Do preokreta dolazi šezdesetih, kada nastaju  Robne kuće Beograd, koje su postale najveći sistem za promet robe na malo na Balkanu. Novosagrađena robna kuća na Terazijama bila je posebna atrakcija zbog prvih pokretnih stepenica. 

SAOBRAĆAJ

Gradski saobraćaj bio je u lošem stanju do početka šezdesetih, kada u Beograd stižu čuveni britanski Lejlandovi autobusi i Bredini tramvaji iz Italije, koji su postali ponos Beogradana i simboli javnog prevoza. Novina su bili i trolejbusi, a prva trolejbuska linija saobraćala je od Kalemegdana do Slavije. Autobusi su bili zelene boje, a tramvaji i trolejbusi crvene.

 

Fića je šezdesetih postao nacionalni auto, pristupačan skoro svima jer je mogao da se kupi na kredit. Pored domaćih, na ulicama glavnog grada bilo je i stranih automobila, najviše iz Zapadne Nemačke i Italije . Šezdesetih su u modi bile i vespe. Prvo su ih vozili fudbaleri, a onda su to počele da čine i devojke. Najpoznatija devojka na vespi bila je Beba Lončar u filmu Ljubomira Radičevića Ljubav i moda.

 

Nacionalna avio–kompanija JAT osnovana je 1947. godine. Zbog povećanja  avio–saobraćaja 1962. kod Surčina je otvoren i novi aerodrom Beograd. Najveći uspeh svakako je bio JAT–ov prvi let oko sveta avionom B–727 na ruti Beograd – Bejrut – Bombaj – Singapur – Tokio – Honolulu – Los Andeles – Njujork – London – Beograd. 

MEDICINA

Beograd  kraj rata dočekao sa samo šest bolnica, pa usledio veliki  razvoj  medicinskih isntitucija . Osnovane su  brojene medicinske ustanove Ginekološko–akušerska klinika, Gradska bolnica za grudobolne na Bežanijskoj kosi, Institut za radiologiju i onkologiju, Zavod za mentalno zdravlje i Psihijatrijska bolnica u Padinskoj Skeli, bolnica Dr Dragiša Mišović, Institut za majku i dete, Stomatološka poliklinika, kao i veliki broj domova zdravlja. 

ISHRANA

 Neposredno posle rata, u vreme velike nemaštine, hrana se prodavala na tačkice i nije je bilo u slobodnoj prodaji. Građani su, zavisno od posla koji su obavljali, bili raspoređeni u različite kategorije, prema kojima su dobijali određeni broj tačkica. Najveće sledovanje hrane i druge robe imali su radnici, ali je situacija počela da se popravlja pedesetihgodina.  Šezdesetih dolazi do rasta standarda i otvaranja modernih samoposluga i restorana. 

Prva samoposluga u Beogradu otvorena je 1958. godine na Cvetnom trgu, a 1963. počela je da radi moderna samoposluga i u Čika Ljubinoj ulici. Pojava samoposluga po američkom modelu bila je deo amerikanizacije socijalističkog društva, ali i osvajanja novih sloboda robu, sada moderno i atraktivno upakovanu, više nije dodavala prodavačica iza pulta, već su je građani, šetajući između rafova, sami slobodno birali, što je bilo daleko iznad dotadašnjih standarda pijaca i bakalnica. 

U socijalizmu je suzbijana privatna inicijativa, pa je bilo malo lokala koji su ličili na svetske. Restoran Snežana, osnovan 1958, sedamdesetih je postao prva državna picerija, a prvi kafić – Zlatni papagaj – Beograd je dočekao 1980. godine. Na više mesta u gradu nalazili  su se PKB-ovi kiosci za viršle. Tu su se kuvale  viršle i kobasice u velikim loncima i prodavale u zemičkama, sa senfom. PKB je napravio revolucionaran potez kada je nešto ranije  počeo da mleko i jogurt, koji su se do tada prodavali u staklenim flašama, pakuje u tetrapak.

OBRAZOVANJE

U socijalističkoj Jugoslavji se  vaspitavaje i obrazovanje u školaskom sistemu odvijalo u duhu komunizma i negovanja tradicija narodnooslobodilačke borbe.  Ličnost Josipa Broza Tita, nasleđe Narodno oslobodilačke borbe (NOB) i revolucije bili su prisutni u nazivima škola, u lektiri, udžbenicima, nastavnim planovima i programima.

Svi učenici prvog razreda osnovne škole postajali su članovi pionirske organizacije 29. novembra, na Dan Republike. Tom prilikom polagali su Pionirsku zakletvu i dobijali pionirsku knjižicu, koja je bila crvena, kao partijska. Crvena marama i titovka – plava kapa s petokrakom – bile su simboli pionira. U novom sistemu uvedeno je obavezno osmogodišnje osnovno školovanje,  a potom je sledio odlazak  na četvorogodišnje u srednjim školama različitih profila.  Do promene srednjoškolskog sistema došlo je 1978. godine, kadasu nastale tzv. stručne škole nazvane šuvarice po svom tvorcu dr Stipi Šuvaru – u kojima je bio obavezan praktičan rad tokom celog školovanja.

 

Od sredine pedesetih, pa sve do sredine osamdesetih, nosile su se propisane školske uniforme, jednostavnog kroja i tamnoplave boje, poput radničke uniforme. Ciljevi su bili prepoznavanje đaka na ulici, manje prljanje lične odeće, ali i prikrivanje socijalnih razlika. 

 

 

 

 

 

Vrednosti socijalističkog društva ogledali su se i u nazivima škola, pa su one često dobijale imena po istaknutim ličnostima komunističkog pokreta, narodnim herojima ili po datumima vezanim za narodnooslobodilačku borbu.  U istom duhu organizovane su i ekskurzije, pa se najčešće putovalo stazama bratstva i jedinstva ili stazama revolucije. Nezaobilazna destinacija bio je Kumrovec, Titovo rodno mesto, a obilazili su se i Kozara, Jajce, Tjentište, Jasenovac, Šumarice.

Zakonom o narodnim školama 1951. godine službeno je zabranjena veronauka, a sledeće godine Bogoslovski fakultet izdvojen je iz sastava Beogradskog univerziteta.

 Iako su u školi deca pevala partizanske i rodoljubive pesme, njihova svakodnevica s vremenom je sve više počinjala da liči na svakodnevicu dece na Zapadu. Štampa i bioskopi postali su vremenom  puni Diznijevih junaka, na kioscima se prodaju  stripovi, a sve je bila  veća ponuda igračaka.

Partija je organizovala niz masovnih spektakla u čast Dana pobede, Titovog rođendana ili uspešno obavljenih radnih akcija. Povodom Titovog rođendana u maju 1945. krenula je prva štafeta mladosti Jugoslavije, a od 1957. taj datum počeo je da se slavi kao Dan mladosti. Tada je kroz celu Jugoslaviju nošena štafeta, da bi na svečanom sletu na stadionu JNA 25. maja bila uručena Titu. 

SPORT

Sport je igrao važnu ulogu u socijalističkom društvu jer je ukazivao na pobednički duh, izdržljivost pojeinca i timski duh. Pored filmskih zvezda, omiljene ličnosti bili  su sportisti. Fudbal i fudbaleri bili su posebno favorizovani u štampi, pa je popularnost pojedinih sportista  bila masovna. Pored fudbala, razvijali su se košarka, atletika, boks, odbojka, šah,  rukomet. Novinu u sportu predstavljale su i istočnjačke veštine – džudo i karate.

Raskid s tragovima predratnog života bio je vidljiv i u fudbalu. Nestali su najznačajniji klubovi Jugoslavija i BSK, a stvoreni su novi – Crvena zvezda i Partizan. Novi veliki klubovi zahtevali su i izgradnju novih stadiona, pa je 1949. otvoren Partizanov stadion JNA, a 1963. i stadion Crvene zvezde, popularno nazvan Marakana. 

 

Stadion Crvene zvezde izgrađen je na mestu predratnog stadiona FK Jugoslavija. Novac se skupljao prodajom kupona tzv ciglica u vrednosti od 20 tadašnjih dinara i predstavljali su vrstu dobrovoljnog priloga. Čak su i popularni fudbaleri obilazili vodeće firme i pozivali ih da i one pomognu. Stadion, popularno nazvan Marakana, zvanično je otvoren 1963. utakmicom između prvotimaca, klubova Crvena zvezda i Rijeka, u kojoj je, pred 55.000 navijača na još nedovršenim tribinama, pobedila ekipa domaćina rezultatom 2:1.

 

Košarka je zabeležila veliki uspeh s generacijama igrača koji su karijere započinjali na terenima na Kalemegdanu, poput Vladimira Cvetkovića, Ljubodraga Ducija Simonovića, Dragana Kapičića, Zorana Moke Slavnića. Najpopularniji jugoslovenski košarkaš bio je Radivoj Korać (1938-1969), najefikasniji igrač na nekoliko državnih  i evropskih prvenstava. Pored toga što je, kako je kružila legenda, umeo da dâ i 50 koševa po utakmici, ostao je upamćen  kao čovek koji je doneo prvu ploču Bitlsa u Beograd.

 

Najveći deo sportskih centara koje Beograd ima danas nastao je u periodu socijalističke Jugoslavije: Sportsko–rekreativni centar Tašmajdan, sportski centar u Košutnjaku, sa 33 otvorena sportska terena, šest dvorana i zatvorenim bazenom, Hala sportova na Novom Beogradu, Sportski centar 25. maj. Prvi savremeni sportski centar Tašmajdan, s bazenima i klizalištem, služio je za rekreaciju, druženje, zabavu, ali i za razvoj vrhunskog sporta. Ubrzano stvarana sportska infrastruktura omogućila je da Beograd postane domaćin uglednih međunarodnih takmičenja, ali i prvih velikih koncerata inostranih muzičkih zvezda.

Ada Ciganlija, nekadašnje ostrvo na desnoj obali Save, postala je poluostrvo pregrađivanjem reke i spajanjem s kopnom.  Tako je nastalo Savsko jezero, dugo četiri kilometra,  a široko 250 metara. Od tada je Ada Ciganlija beogradsko more  i najveći gradski sportsko–rekreativni centar. 

MODA

Prve godine posle rata karakteristične su po  ugledanju  na  moskovski Dom mode,a posleratna štednja i nemaština dovele su do toga da se i garderoba nabavljala na tačkice. Na tačkice su se mogli dobiti jedna platnena haljina, kombinezon i gaćice, čaršav, dva para čarapa i dva para sokni. Taj sistem napušten je 1951, kada je roba puštena u slobodnu prodaju. 

Od početka pedesetih uzori su postali  modni centri u  Parizu, Londonu, Njujorku. Beograđani su počeli  da prate svetske trendove, otvaraju se modne kuće, održavaju se revije mode, a domaći kreatori stiču slavu i u Parizu. O najnovijim modnim trendovima Beograđanka je najviše mogla da sazna iz Praktične žene i Bazara, a od šezdesetih su joj bili dostupni i strani modni časopisi, poput magazina Burde.

 

Farmerke su pedesetih postale naročito tražen deo garderobe, do kojeg nije uvek bilo lako doći. Taj svojevrsni statusni simbol, simbol pobunjene omladine, ali i simbol Zapada i Amerike, najčešće je švercovan iz inostranstva. Putovanja do Trsta bila su način da se Beograđani obuku u farmerke i zapdnu garderobu.  Ko nije mogao do Trsta, istu robu kupovao je u komisionima, specijalnim prodavnicama strane robe, kojih je u gradu bilo dvadesetak.

Najuspešniji  modni kreator u  socijalističkoj Jugoslaviji Aleksandar Joksimović počeo je kao kreator uniformi  za bolničarke, prodavačice  i radnice gradske čistoće,  da bi ubrzo postao kreator mode inspirisane srpskim srednjim  vekom (kolekcije Simonida  i Prokleta Jerina), koja  je doživela veliki uspeh  i u Parizu. On je prvi  u Jugoslaviji stvorio socijalističku verziju visoke mode i prvi je od modne revije napravio koreografski spektakl. 

Kraj šezdesetih i početak sedamdesetih obeležili su modni proizvodači Beko, Obuća Beograd, Koštana, Prvi maj, kao i velike modne kuće Jugoeksport i Centrotekstil.  Prve modne revije posmatralo je i po nekoliko hiljada ljudi, pa je milicija morala da održava red.  Beograđanke su najčešće nosile cipele Obuće Beograd, ali su najradije kupovale italijansku obuću. 

KULTURA

Masovna kultura bila je neposredno posle rata  pod sovjetskim uticajem, ali već od pedesetih godina dolazi do uticaja zapadne kulture, pa su zapadni uticaji postajali sve prisutniji u muzici, na filmu i u svakodnevnom životu.  Pedesetih su mladi najradije odlazili na igranke koje su organizovane u domovima kulture, a početkom šezdesetih pojavila su se nova mesta za igru, poput kluba Euridika i Dansing sale Doma omladine. Beograd krajem šezdesetih dobija i prvu diskoteku, ujedno i prvu diskoteku u komunizmu – Diskoteku kod  Laze Šećera koja se nalazila pored pozorišta Atelje 212. 

Šezdesetih počinje i uspon beogradskog rokenrola. To je vreme grupa Siluete, Elipse, Zlatni dečaci, Crni biseri… Svirali  su u mnogobrojnim beogradskim klubovima, a vrhunac koncertnog života grada bio je na gitarijadama koje su se održavale na Sajmu.

Godine 1968. otvoren je Studentski kulturni centar (SKC), pretpostavljalo se, kao ustupak studentima koji su, nezadovoljni zbog društvenih nejednakosti, pokrenuli demonstracije te godine, ali i kao način da se kontroliše okupljanje omladine. 

Film je doživeo veliki uspon u SFRJ, a snimali su se svi žanrovi i velike koprodukcije. Naročito su bili popularni partizanski filmovi, koji su često rađeni pod uticajem američkih vesterna. Pojava  crnog talasa je takođe doprinela  uspehu jugoslovenskog filma jer su  kritički prikazivali negativne strane života socijalističkog društva . Okrenutost Zapadu,  snimanje mnogobrojnih koprodukcija i osnivanje festifala, posebno FEST-a, doveli su u  Beograd  najveće svetske filmske zvezde – Ričarda Bartona, Elizabet Tejlor, Orsona Velsa, Kirka Daglasa, Entonija Kvina, Sofiju Loren, Jula Brinera, Džeka Nikolsona, Roberta de Nira idr.