Ivan je zajedno sa sestrom bliznakinjom Dušankom, završio Osnovnu školu „Sveti Sava” i gimnaziju u Beogradu. Iva - kako ga je porodica jedino zvala, istorijsku nauku zavoleo je još od najranijeg detinjstva. Njegov maturski rad pod nazivom „Sveti Sava”, već tada je privukao pažnju, tako da je o tome pisao i list „Borba”.
Godine 1966. Ivan je upisao istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Na drugoj godini studija, tadašnji šef katedre za istoriju, profesor Georgije Ostrogorski, dodelio mu je mesto bibliotekara u Vizantološkom institutu SANU, čiji će kasnije Ivan postati i saradnik. Pod rukovodstvom ovog značajnog vizantologa, Ivan je diplomirao 1971. godine sa radom na temu „Vizantijski činovi u srednjovekovnoj Srbiji”.
Postdiplomske studije završio je 1974. na temu "Porodica Foka" (vizantijska aristokratska porodica koja je imala važnu ulogu u vizantijskoj vlasti tokom 9. i 10 veka). Jedna angdota o odbrani ovog rada prepričava se i danas na Filozofskom fakultetu. Naime, kada je u dnevnim novinama objavljena vest o odbrani ovog magistrarskog rada, na odbranu su došli i studenti biologije koji su mislili da će biti reči o fokama.
Odeljenje za istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Iste te godine, Ivan je izabran za asistenta na fakultetu. Doktorirao je sa disertacijom „Vreme Jovana VIII Paleologa”. Na poziv da bude vanredni profesor na Univerzitetima u Parizu i Nici, boravio je u Francuskoj. Po povratku, izabran je za vanrednog profesora na katedri za vizantologiju. Svojim radovima, stekao je ugled među svetskim naučnim krugovima. Njegova najznačajnija knjiga jeste „Sumrak Vizantije” koja je prevedena na više jezika, a svoje shvatanje istorije izložio je u knjizi „Istorija - pribežište ili putokaz”.
Tokom političke krize u SFRJ krajem osamdesetih godina, Ivan je počeo da se politički angažuje. Postao je urednik lista „Demokratija danas” i predsednik „Liberalnog foruma” (1990), u želji da Srbija postane demokratska zemlja, ukazujući na važnost da se sledi put savremene Evrope. Proveravao je svoju odluku da se politicki angažuje i često govorio: „A ja sam, ipak, još uvek najpre istoričar”. Na nagovor brojnih prijatelja i kolega, Ivan se kandidovao za predsednika Srbije na prvim višestranačkim izborima 1990. godine. Bio je zajednički kandidat Ujedinjene demokratske inicijative (UJDI) i Saveza reformskih snaga u Srbiji (SRSS). Nepripremljen i bez ikakvih finansijskih sredstava za vođenje predizborne kampanje, osvojio je treće mesto, sa 300 000 glasova, posle tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića i opozicionog kandidata Vuka Draškovića.
Plakat za predsedničke izbore 1990.godine
Nakon izbora, postao je predsednik Stranke reformista Srbije. Medjutim, zbog svakodnevnih napada putem medija i pretnji upućenih njemu i članovima porodice, bio je primoran da napusti Srbiju i ode u Francusku. Tekstovi političke tematike koje je objavljivao, pretežno u stranim publikacijama, sabrani su u knjizi „Vlast, opozicija, alternativa” koju je priredila dr Latinka Perović, 2009. godine.
Ivan je bio oženjen Majom Danon, profesorkom engleskog jezika, sa kojom je imao ćerku Mariju. U Parizu je ostao da živi i radi sve do svoje prerane smrti uzrokovane kratkom i teškom bolešću, 23. novembra 1997. godine.
Posle njegove smrti, oktobra 2003. godine porodica je donirala Istorijskom arhivu Beograda lični fond Ivana Đurića. U 33 kutije smeštena je građa koji oslikava život i rad Ivana Đurića kao i vreme u kojem je živeo.
Ivan Đurića (privatna arhiva)
Ivan Đurić u emisiji RTV Beograd "Vizantijski svet Južnih Slovena - Blizu ili daleko od Carigrada" 1987.
Portret Ivana Đurića, rad Čedomira Vasića (privatna zbirka)
Plakat za predsedničke izbore 1990.godine