Andrej Josifovski PIJANISTA

Dr Andrej Josifovski je posle završenih studija arhitekture doktorirao na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je zaposlen kao docent na Departmanu za arhitektonske tehnologije.

Njegova dela spajaju arhitekturu sa angažovanom, eksperimentalnom umetnošću, često reinterpretirajući istorijske i kulturološke simbole sa ciljem provokacije i otvaranja dijaloga. Autor je brojnih murala i instalacija u zemlji i inostranstvu, nagrađivan na Salonima arhitekture u Beogradu, ULUPUDS-u i u Briselu, a osnivač je i umetnički direktor Internacionalnog Runaway festivala ulične umetnosti i Runaway fondacije.

Tokom učeničkih protesta 2025. godine, Andrej Josifovski se odazvao pozivu učenika XIV beogradske gimnazije i za naš portal odgovorio na pitanja o kojima nije stigao da govori tokom svog predavanja.

Tvoja umetnost u javnom prostoru često izaziva pažnju i pokreće diskusije. Šta te motiviše da koristiš ulični prostor kao medij za kritiku i komentare?

Ako zidovi u našem sistemu imaju uši, onda je prirodno da ulice, kao žile kucavice imaju oči i gledaju kuda nas to životni tokovi nose.

 Kada započinješ mural ili instalaciju, kako biraš temu i vizuelni jezik? Da li ti je važnija poruka ili estetika?

Teme se svakodnevno nameću same po sebi jer je događaja jako puno, a na meni je da izaberem onu, koja je na mene ostavila najjači utisak. Vizuelni kontekst je uvek u skladu sa narativom događaja i društvenom porukom koju nosi, a kako će ta poruka biti prezentovana, odrediće samo mesto (genius loci) sa koga se ona šalje.

Skulptura „Keep Light“ i intervencija na spomeniku Stefanu Nemanji su jasni komentari društva i politike. Šta si želeo da preneseš kroz te radove i kako je publika reagovala?

Pošto je kod nas narod u manjini u odnosu na vlast, onda je jano da će uvek kroz institucije biti nadglasan, te onda ne preostaje ništa drugo nego u ime naroda “instalirati“ što govori više od reči. I manjinskoj većini i većinskoj manjini se odjednom prokazalo da doba u kome živimo nije zlatno već olovno i da je Nemanja više verovao krstu nego maču. Jedni su se naravno zamislili, a drugi iz letargije trgli.

Tvoj mural sa likom Novaka Đokovića koji „pumpa“ tokom protesta 2025. postao je simbol studentskog aktivizma. Kako vidiš ulogu humora i ironije u angažovanoj umetnosti?

Humor vidim kao lek, a ironiju poput satire, kao ubojito oružje angažovane umetnosti.

Tokom protesta 2025. gostovao si u XIV beogradskoj gimnaziji, držao predavanja i razgovore sa učenicima o svojim radovima i aktivizmu. Kako si doživeo taj susret sa mladima i šta si želeo da im preneseš?

Mladost je životno doba gotovo nestvarnog potencijalnog naboja u kome kao da nema gravitacione sile, tako da sam se posle tog susreta sa mladima, osećao još jačim i potpuno rasterećenim. Želeo sam da im prenesem veru da uz predani rad i istrajnost ništa nije nemoguće, a oni su mi ulili nadu da će biti dostojni uloge u društvu, koju će im vreme poveriti.

U okviru projekta „Izuzetne žene Srbije“ oslikao si mural Jelisaveti Načić. N a koji način si oslikao njen značaj kroz vizuelni jezik murala i šta te inspirisalo u njenoj priči?

Jelisaveta Načić je bila prva žena arhitekta u Srbiji i za to je u to vreme trebalo jako velikog samopouzdanja i hrabrosti osim naravno vanrednog talenta i inventivnosti koje je posedovala. Zahvaljujući tome uspela je da ne samo nametne svoje ideje već i da se izbor za ravnopravnost žena u tom do tada isključivo muškom poslu. Zbog toga je njen mural na dominantnoj fasadi sa koga ona krunisana, pobednički gleda u budućnost, koju ponosno dočekuju podignute ruke njenih naslednica.

Projekat promoviše vidljivost žena koje su značajno doprinele društvu. Kako bi povezao svoj angažovani pristup umetnosti sa idejom osnaživanja i vidljivosti žena u društvu?

Ja se borim za pravedno društvo i u gotovo svakom mom radu provejava taj motiv, a pravedno društvo podrazumeva ravnopravnost u vrednovanju učinka svakog pripadnika jedne zajednice, a time i mesta koje će nekome pripasti u društvu.

Kako vidiš budućnost ulične umetnosti u Beogradu?

Ja optimistički gledam na stvari jer u suprotnom ne bih ni izlazio na ulicu. Ulična umetnost je svuda u velikom svetu već uveliko zauzela svoje mesto, a ja držim da je i Beograd svet.

Koji projekat ti je do sada najviše promenio pogled na umetnost i aktivizam, i zašto?

Svakako da je izrada lika Jovana Memedovića od 4000 plastičnih flaša sakupljenih iz reke, bio pored EKO Čikice sa divlje deponije jedan od najvećih projekata koji me je znatno okrenuo borbi za očuvanje životne sredine umnogome ugroženoj sistemskom izopačenošću.

Na kojim projektima trenutno radiš i šta publika može da očekuje u narednom periodu?

Verujem da će publika u narednom periodu imati mnogo više slobodnih izbora jer smatram da umetnost ima tu moć da menja svet i da će umetnici biti znatno vidljiviji među narodom.