Porodica Minh

Porodica Minh  ostavila je veliki trag u istoriji Srbije, izgradnjom industrijske infrastrukture u oblasti planine Rtanj i privatnih vila u Beogradu koje su danas deo vredne kulturne baštine grada. Vila koja se danas nalazi u Ulici Radoslava Grujića 11 je lokacija Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture.
Član ove porodice, Samuel Minh doselio se u Srbiju 1870. godine. On je imao je tri sina i tri ćerke. Najstariji sin Julije (1873 -1931),  srednji sin Adolf (1880-1941), i najmlađi sin Aleksandar (1893 - 1977). Njihova deca otišli su iz Srbije . Samuilova ćerke Ida,Greta i Avgusta bile su udate i imaju potomstvo koje živi takođe u inostranstvu.
Samuel Minh dao je veliki doprinos razvoju industrije kada  je došao u Srbiju u Paraćin. Minh je porodica  jevrejskog iz Moravske, koja je u tada novoj državi videla veliki ekonomski potencijal. Po dolasku 1870. godine otvorili su  prvu modernu fabriku tekstila na Balkanu. Najstariji Samuelov sin, Julijus, podržavao je ulaganje u rudnike kamenog uglja u istočnoj Srbiji, pa su ubrzo  otvarili rudnik na planini Rtanj, gde su  izgradili planinsku železničku prugu, žičaru, parnu električnu centralu, kao i brojne radionice.
Posle Prvog svetskog rata i izbeglištva, Julijus je preuzeo rukovodstvo rudnikom, uz podršku supruge Grete Konrad. Rudnik je brzo privukao stručnjake iz Evrope, a stanovništvo ovog kraja se ubrzano povećavalo. Sagrađena je bolnica, kulturni centar i bioskop, a rudari su dobili prihvatljive  životne uslove.  Greta i Julijus nisu imali dece, stoga je briga o deci postala prioritet u njihovom životu. Otvorili su školu koja je 1929. godine imala 60 učenika, i škole u dva susedna sela – u kojima je živeo najveći broj njihovih radnika. Najbolji učenici dobijali su stipendije da nastave školovanje u Srbiji, i u Beču.
U vreme ekonomske krize 1929. godine, situacija je za radnike postala teška, pa su se vlasnici trudili da pomognu svojim zaposlenima. Ipak, zbog različitih ekonomskih i društvenih neprilika u kojima se Julius našao, on je 1931. godine izvršio samoubistvo. Rudnik je nastavila da vodi Juliusova žena Greta sa njegovom braćom.
Kada je 1941. nacistička Nemačka okupirala Jugoslaviju, rudnik su preuzele okupacione vlasti, a Julijusova žena Greta, se zbog jevrejskog porekla, sa delom porodice sakrila u selo Ilino kod Boljevaca i tu preživela rat. Umrla je 1947 u Ilinu.
Rudnik je posle drugog svetskog rata nacionalizovan , a porodične kuće su konfiskovane (vile u ulicama: Radoslava Grujića 11, Silvija Kranjčevića 9, i  Lackovićevoj 6 na Dedinju).
U Beogradu, na Novom groblju među zaslužnim građanima, na parceli 2, nalazi se porodična grobnica familije Minh.

Porodična grobnica Minh

Zbog članova porodice nemačkog porekla, koje je komunistička vlast označila kao saradnike okupatora, država im je oduzela imovinu, koja je sada u postupku restitucije.

Svedočanstva

Sin Aleksandra Minha,  Pavle zapisao je svoja sećanja u knjizi  "Četiri godine pod senkom smrti" (Jevrejski istorijski muzej Savez jevrejskih opština Srbije) Pavle je  opisao događaje od 16. aprila kada počinje progon Jevreja u Beogradu tokom okupacije. "Jednom su nas Nemci naterali da premeštamo cigle sa jedne gomile na drugu, dok su oni urlali u puštali pse na nas, a narod se skupljao i gledao ćuteći. Te noći sam prespavao kod Bubiše jer je već počeo policijski čas." Ubrzo ga Gestapo hapsi i sa ocem završava u Koncentracionom logoru Topovske šupe. "Spavali smo u štalama, na tankom sloju slame na zemlji. Logoraši su bili podložni masovnoj psihozi sraha i očajanja. Bilo je i nekoliko slučajeva samoubistava. Svakih nekoliko dana išli su transporti od 100-200 ljudi u nama nepoznatom pravcu. Od 30. oktobra više se nije išlo u rad. Tada je dovedeno oko hiljadu Cigana, koji su sledećih dana postepeno odvođeni iz logora. Puno ih je došlo sa muzičkim instrumentima, dan po dolasku, organizovali su orkestar, i u dvorištu kasarne svirali svoj oproštajni koncert – uvertiru opere Sevljski berberin od Rosinija. Posle koncerta Nemci su im slomili instrumente i zapalili na velikoj lomači, kamioni su odvezli veliku grupu u nepoznatom pravcu", svedoči on.
Pavle nije znao ko mu je pomogao, ali je novembra 1941. uspeo da se ukrca u voz sa porodicom i da sa italijanskom vizom stigne do ostrva Sušak, u Hrvatskoj. Odatle su se prebacili u Kraljevicu, gradić na obali blizu Rijeke, koji je bio pod italijanskom vojnom okupacijom. Kada je počeo progon Jevreja i od strane fašističkih italijanskih vlasti, Pavle se 1943. pridružio partizanima. Nakon oslobođenja, Pavle i porodica prešli su u Beograd, a potom se odselio u Izrael 1948. gde je radio kao inženjer brodogradnje.

Porodična grobnica Minh